Psiholozi kažu da se svaki muškarac uplaši roditeljstva. Strah od “gubitka slobode”, šta li je… Tada naš mozak refleksno pravi ulepšane projekcije budućnosti – žene koje padaju u nesvest dok šetate svoje prelepo dete, zajedničke avanture, odlasci na utakmice i sl. Kada mi je devojka saopštila da je trudna, romansirana slika očinstva je bila manje-više ova iz prvog primera, s tim što sam u tom sanjarenju svog naslednika šetao Dunavskim kejom u kengurci (a žene padale pod rečni saobraćaj, da budem potpuno precizan).

Samo tri meseca pošto se Vuk rodio, ja sam obnovio staru sportsku povredu leđa i saopšteno mi je da da ću morati da je saniram hiruškim putem. Sve je prošlo u najboljem redu, ali je oporavak bio spor i bolan… više mentalno, nego fizički. Jednostavno, teško je prihvatiti lekarsku instrukciju da ne smeš da podigneš ni kadicu sa par litara vode za kupanje, a o svojoj bebi da i ne govorim. Kada sam odlazeći iz banje stavio ranac na leđa ona slika o nošenju sina u kengurci je ponovo postala aktuelna. Konačno!

Razočarenje je usledilo nekoliko dana posle – kratka maršuta do obližnjeg supermarketa se pretvorila u pakao. Dete mi je “otežalo” posle 100m, ja se unervozio, on naravno osetio moju nervozu i počeo da plače. Stvorena je naša prva fobija. Tada nisam ni znao da je ta pozicija (celokupnog opterećenja na dečije kukove) štetna, samo me je iritiralo to “odskakivanje” deteta (koje sam osećao svakim milimetrom mesta gde sam operisan), kao i taj osećaj “nesigurnosti”. Sve vreme sam rukama pridržavao dete. Čak i posle šopinga, sa kesama u tim istim rukama. Kao što rekoh – pakao. Napravljena je i repriza ove epizode, sa istim ishodom, i kengurka je tada definitivno odložena da skuplja prašinu.

Endokrinolozi za razliku od psihologa govore o padu nivoa testasterona kada postaneš tata. Valjda to vučemo još iz praistorije, da ne bi jurcali okolo i ratovali dok treba da spremamo pećinu za mladunče. E, kad ti se na taj “prirodni” pad muškosti nadogradi ova nesposobnost da nosiš svoje dete, tek onda spoznaš šta je nervoza. Naravno, žene ne bi bile žene da ti tu ranu i ne dosole – sećem se trenutka kada mi je Jelena rekla da “ima tamo neka marama za nošenje beba”. Iako sam izašao iz balkanoidno-homofobične faze, jedina slika sebe (sa maramom) u tom trenutku je bila: sooo gay!

Očajan čovek čini “očajne” stvari, a da budem potpuno iskren, video sam i neki tabloid na čijoj je slici Bred Pit u Africi nosio jedno od svoje dece u sličnoj napravi…probao sam “prokletu” maramu! Za tridesetčetvorogodišnjeg poslovnog čoveka koji još uvek ne zna da veže kravatu prva pozitivna impresija mi je bila lakoća s kojom sam uspeo da se umotam u pet metara nekog platna. Onda je usledilo stavljanje Vuka u maramu… i pored moje nervoze (videti gore pod „fobija“) mali je bio potpuno miran. Čak i istreniran! Savijao je nogu kad mi je to trebalo, sarađivao po svim pitanjma, bukvalno se sam uvukao u maramu. Na kengurci bi u tim trenucima hvatao plastične dodatke, vukao trakice, izvijao se nazad i negodovao. Ne, ovde se tako lepo šćućurio, da nisam mogao da verujem. Meni je generalno najslađe bilo kada bi kao beba zaspao na meni, naslonivši glavu na moje grudi (drugi očevi znaju o čemu pričam – najbolja dremka ikad!), a ovde smo bili budni, a isto tako rasentimentalisani… Jednom rečju: pravi „male bonding“ oca i sina!

Marama mi se sjajno pokazala za leđa. Vuk sada ima 11kg, a ja ga nosim pet puta lakše nego u kengurci kada je imao upola manje. Jednostavno, onog bola u lumbalnom delu više nema, a njegova težina se raspoređuje na sve (u mom slučaju retke) mišiće leđa. Ko me zna jasno mu je koliko me je (bogom danu lenštinu) ova naizgled obična krpa „kupila“ samo zbog činjenice da sam se zbog nje odlučio na prvi preduzetnički poduhvat u životu (Hug Bug), kao i da sada zbog marame pristajem da idem u šoping. Šta da vam kažem, u zimskom periodu su one žene sa početka priče po šoping molovima, a prizor vas i bebe u marami jednostavno ne može da čeka drugo godišnje doba.

Inače, završavam ovaj tekst psujući snežne pahulje koje opet veju napolju (5.3.2010) jer čekam onaj dunavski kej takođe sa početka priče kao ozeblo sunce!

Aleksandar M.

Tweet