Dakle,

Išle smo zajedno na pijacu. Birala ja šargarepu, nagnula se preko tezge, a šmizla ĆAP – drpila jednu šargarepu! 😀 Vodim je svuda, i u prodavnicu, i u jutarnju šetnjicu, i u poštu, na pijacu, svuda! Sada znam da kada izađemo kolicima, osećaj je više kao da ja nju šetam i nekako mi je daleko, a kada izađemo s maramčetom, šetamo ZAJEDNO! Pa možemo da se okrećemo za biciklima, da gledamo kako cveta drveće, da joj tutnem neku zvečkicu i da se tako igramo, da sednemo na klupicu i da čitamo knjižicu… svašta nešto! I mogu da joj pričam i pevam na uvce… a budući da smo duuugo bile razdvojene u početku, imam mnogo toga lepog da joj kažem.

Leđa me nimalo ne bole, baš mi je udobno i lagano, a leđa mi trenutno i nisu u nekoj formi, kako su znala da budu, jer sam redovno vežbala.

Često se i uspava, posebno ako izađemo predveče, i onda počne u snu da peva. :))) A ono što e baš primećuje je da je posle nosanja, kada dođemo kući, jako raspoložena i da super vežba (svakodnevno sa njom po par sati radimo) i da je mnogo prisutnija.

Mah, mah!
Milica