Slušam iznova i iznova, kao i svaka nova mama: „Spavaj kada i beba spava i sve će biti u redu.“ Da, to je dobra teorija. Ali, istina je da su bebe (ili bar moja) rođene kao noćni ljudi. Prvih nekoliko nedelja noću za mene nije bilo sna. Ni malo.
Naravno, bebe provode dosta vremena dremkajući preko dana, ali nažalost ja nisam u stanju da postanem noćni čovek za svega nekoliko dana ili čak nekoliko nedelja. I tako, spavanje kada beba spava za mene nije bilo baš uspešno. Niti za većinu mama, znam.
Naravno, volela bih da je bilo uspešnije – na kraju krajeva, to bi me spasilo od stalno hodanja unaokolo kao da sam zombi i svakodevnog plakanja oko podneva (i onda opet oko četiri sata popodne, a zatim i u vreme večere). Osećala sam se krajnje iscrpljeno svakog budnog časa, a dan je bio i vreme kada su ljudi voleli da navrate u posetu i nose moju bebu (znate, zato što su oni u to vreme budni). To je i meni omogućavalo da se istuširam i čak stupim u konverzaciju sa nekom odraslom osobom, zbog čega sam se ponovo osećala kao ljudsko biće.
Sasvim slučajno, dan je vreme kada ja takođe volim da jedem i gledam svoje omiljene emisije na TV-u. I recite mi da sam luda, ali takođe volim i da vidim svetlost dana kada pogledam kroz prozor. To mi pomaže da ne padnem u depresiju.
Uprkos tome što mi je mnogo (mnogo) ljudi to savetovalo, nisam bila u stanju da legnem iste sekunde kada stavim svoje čedo na spavanje, i odmah padnem u duboki REM san. Jednostavno ne funkcionišem na taj način.
Kada je konačno prošlo tih prvih nekoliko nedelja, kada smo uspostavili neku rutinu i vreme za dremku, bilo je zaista lepo sesti i možda zatvoriti oči na kratko. Međutim, to je takođe vreme kada mame žele da potroše malo vremena i na sebe, počnu da spremaju obrok, plate neke račune ili usisaju dosadnu prašinu. Kada se završe kućni poslovi, a obaveze se više ne gomilaju tako negde u ćošku i prave Mont Everest – osećamo se bolje. To nam daje osećaj da postoji neki red (a nije loše ni kada imaš čist donji veš da obučeš). Dovoljna količina sna je zaista presudna, ali isto tako i nešto vremena koje imaš samo za sebe, da obaviš neki online šoping, možda odvežbaš malo ili, iskreno, samo da počupaš obrve jer – dođavola, postaju nesavladive.
Počele su da se događaju magične stvari kada stavim decu da odspavaju. Odjednom je postalo zabavno jesti kesicu čipsa sa obe slobodne ruke. Toliko zabavno da sam vremenom postala ekspert u tome. Takođe sam uspevala da vodim čitave telefonske razgovore sa svojom najboljom drugaricom, bez prekidanja. Čak mi nije smetalo ni što moram da se krijem u kupatilu ili najbližem ormanu da bih to uspela, samo da se beba ne probudi jer malo ženskih razgovora čini da se osećaš sjajno i nekako novo i pored toga što si novopečena mama i nova u bojnim rovovima.
Bilo je dana kada sam odbrojavala sate i minute do dremke ili spavanja, sa velikim planovima da utonem u dubok san, isprekidanim iznenadnim porivima da očistim frižider ili oribam svaku policu.
I znate šta? Popustila sam, baš svaki put. Na kraju krajeva, ti retki momenti slobode su sporadični i moram da im se prepustim.
Naravno, znam da nikog drugog nije bilo briga za moj čisti frižider ili sveže obrisane police. Mene je bilo briga (i još uvek je). Ne baš stalno, ali dovoljno često. Ponekad sam radila sve to jer sam prosto želela da radim. Isto je i sa čitanjem nekoliko poglavlja knjige ili isprobavanjem novog recepta. I dalje sam imala potrebu da se osetim kao ja, da radim stvari koje sam nekad radila kad god sam želela, pre nego što sam dobila decu.
A koje je najbolje vreme da se to uradi? Kada beba spava.
Nije mi bilo važno ni kada sam morala sve to da stisnem u vreme jedne kratke dremke; to mi je pomagalo. I znam da u tome nisam sama.
Sve mi, mame, želimo da osetimo da smo povezane sa ostalim stvarima, bilo da je to pregledanje postova na Instagramu, rad na kompjuteru, pohađanje nekog online kursa ili jednostavno gledanje u plafon i meditiranje. Kada prestanemo da radimo stvari koje smo radile pre nego što je beba stigla, veoma lako možemo izgubiti sebe; a sa tim dolaze osećaji ozlojeđenosti i razdražljivosti.
Nije potrebno mnogo da budemo u kontaktu same sa sobom. To nikako ne znači da ne volimo da budemo majke samo zato što čeznemo za momentima mentalnog zdravlja, podalje od naše dece.
To samo znači da volimo i sebe, a to je sada verovatno važnije nego ikada pre u životu.
(izvor članka: www.babble.com, tekst pisala: Katie Smith)
(slika preuzeta sa: www.onesmallhuman.co.uk/sleep-when-baby-sleeps)
Dođi sa bebom na HugBug-ovanje! | Utisci mame Ane | ||
Dođi sa bebom na HugBug-ovanje! | |||
Utisci mame Ane |