Jelena i ja (Nataša) smo se upoznale na časovima joge za trudnice, gde smo uživale vežbajući i razmenjivale utiske o trudnoći, o tome kako se koja oseća i gde će se poroditi.

Termini za porođaj su nam bili blizu jedan drugog. Jelenin Vule se malo duže zadržao u maminom stomaku, a moja Bubica malo požurila da upozna svet, tako da su rođeni sa svega dve nedelje razlike. Kada su nam bebe malo ojačale krenule smo na jogu za mame i bebe, tako nastavljajući druženje sada u četvoro!

Naša instruktorka joge, Mirjana, je negovala prijatnu atmosferu poverenja u svom studiju, bila nam izvor izuzetno korisnih informacija i podsticala nas ličnim primerom da negujemo svoje bebe u skladu sa onim kako osećamo da je ispravno.

Tako smo saznale da su žene širom sveta oddavnina nosile – i još uvek nose – svoju decu uz sebe u nosiljkama pravljenim od tkanina (takozvana marama za nošenje beba) – pružajući im tako toplinu, bliskost, sigurnost, utehu i hranu u svakom trenutku – dok su uporedo obavljale svoje svakodnevne obaveze. Ovo nam se dopalo, i bile smo voljne da kad-tad probamo nošenje svojih beba u marami, ali smo – kao i skoro svi drugi roditelji – kupili kolica, i smatrali ih „osnovnim prevoznim sredstvom“. Nošenje bebe u marami je meni delovalo iz nekog razloga komplikovano za savladavanje, a dodatno me sputavala i čuvena rečenica „nemoj da je navikavaš na ruke“, ali mi je sa druge strane – instinkt govorio da je bebi potrebna sva bliskost i fizički kontakt koje može da dobije i da će tako najbolje napredovati.

Nama odraslima prija da se grlimo i mazimo, da spavamo zajedno kako ne bi i njoj, jednom tako majušnom i mladom biću. Znala sam da ću svoju bebu nositi u marami! 🙂

Vreme je prolazilo, Bubica je ojačala i bila spremna za prve šetnje. Bilo je proleće, vreme predivno, i želela sam da što više vremena provodimo napolju. Međutim, Bubica nije volela da se vozi u kolicima! Ako je budna, vozila bi se najviše desetak minuta u njima, a potom briznula u neutešan plač koji bi prestajao kada bismo je izvadili iz kolica. Ako bismo nas dve bile same, morala bih da sačekam da ona zaspi, da je polako spustim u kolica (što se često završavalo tako što bi se ona probudila), te krenem u borbu da vratima skučenog lifta i stepenicama za izlazak iz solitera u kojem živimo. Zatim bih gunđajući sebi u bradu obilazila kola parkirana na prolazima za pešake, gurala kolica preko pešačkih prelaza prometne ulice pored hotela Jugoslavija (pritom mi je uvek padalo napamet da se na visini kolica nalaze i svi auspusi i najveća koncentracija izduvnih gasova iz svih tih automobila, pa bih sa nestrpljenjem odbrojavala sekunde do paljenja zelenog svetla za pešake stojeći na ostrvcetu izmedu dva pešačka prelaza)… da bih se konačno dokopala zemunskog Keja koji je raj za šetnju. Ponovo, čim bi se probudila Bubica bi plakala, te sam je nosila u jednoj ruci, a drugom gurala teško upravljiva kolica. Bila sam konstantno napeta i nesigurna kada smo same polazile u šetnju 🙁

Bubicin taja moj žMu (kako ga formalno predstavljam umesto onog “muž”) – često je ostajao prekovremeno na poslu, kao i radio subotom, tako da je ponekad bilo neophodno da Bubica i ja odemo u nabavku do obližnje samoposluge ili pijace. Ta akcija me nikako nije radovala. Dovoljno sam strepela da će Bubica da se probudi i da počne da negoduje što je u kolicima koja ne voli, pa bih morala da je nosim u jednoj ruci i nespretno upravljam kolicima drugom. Treba li da pominjem nošenje dodatne korpe u samoposluzi među gusto raspoređenim rafovima sa robom koju je lako srušiti, ili provlačenje između tezgi na pijaci, ili: kako još da vučem sve te teške kese (oduvek sam bila talenat da kupim više nego što je neophodno i pretovarim se!). Još ako malecka u svemu tome ogladni, pa treba da se negde smestimo, da odložim sve te kese i kolica i dam joj da siki… veselo!

Konačno sam odlučila da probam maramu. Istraživala sam po Internetu i forumima i zaključila da je kod nas nema, ali sam pokupila sve korisne savete na koje sam naišla. Potom sam krenula u obilazak radnji sa metražom, kupila tkaninu koja mi se učinila podobnom za nošenje bebe i koja je mešavina lana i pamuka i posetila svoju šnajderku. Voila: napravile smo našu prvu maramu!

Iako je marama imala svojih mana (neidealna tkanina i kroj), od kako sam je prvi put smestila u nju malecka se oduševila! Znatiželjna je i želela je da gleda unapred, smešila se ljudima u liftu, u toj istoj samoposluzi i na pijaci, i zauzvrat dobijala pregršt osmeha, poljubaca, tepanja i nadimaka (kao i rotkvice, kore za gibanicu i lizalicu :)). Mala šarmerka je sada bila u svom elementu u mogućnosti da ravnopravno sa ostalima učestvuje u svakodnevnim aktivnostima: da šeta, razgleda, upoznaje svet oko sebe koji je gledao sa odobravanjem i radošću. Imala je daleko bolju perspektivu od one ležeći u kolicima gde je gledala kolena prolaznika i nebo. Kada bi se umorila i postala pospana, okrenula bih je ka sebi u marami i spavala mi je ušuškana na grudima. Bila je zadovoljna i bezbrižna. Ja sam sa druge strane bila oduševljena maramom jer je mnogo prirodnija od nezrapnih kolica ili nosiljke za auto, jer je moja beba očigledno uživala, mnogo se više smejala nego do tada i komunicirala je sa ljudima oko sebe, zatim, bile smo i slobodne da krenemo svuda i u svakom trenutku, i konačno sam shvatila da ja sama (kao i sve druge mame za svoje bebe) imam sve što joj je potrebno.
Pored toga, moja efikasnost je sada bila zadivljujuća: odlazile smo u maratonski duge šetnje, mogla sam da budem opuštena i nađem se sa nekom prijateljicom u šetnji i na kafi (malecka siki kada je gledna, spava kada je pospana i šarmira i mami osmehe vireći iz marame kada je budna), odlazak u samoposlugu je bio lak: ulazak u lift, silazak niz stepenice, obilaženje kola, ruke su mi bile slobodne (hands free mama! :)) da nosim kese ili vučem kolica za namirnice ako je nabavka bila za više dana.

Iako je imala oko pet kilograma u tome trenutku Bubica mi nije bila teška jer je marama simetrično i pravilno raspoređivala teret.

Ubrzo po pravljenju prve marame smo išle na planinu Divčibare. Tamo nam je marama sjajno poslužila: šetale smo po šumi koja bi nam bila potpuno nedostupna da smo koristile kolica! Bubica se naslušala ptica i nadisala omamljujuće čistog vazduha.

Naposletku, pravi je blagoslov što Bubica ne voli da se vozi u kolicima, jer nas je to podstaklo da isprobamo nošenje u u marami i otkrijemo sve neočekivane vrednosti (i prednosti) nošenja!

Ubrzo smo napravile još dve marame od materijala nešto drugačijeg sastava – da bismo imale šta da nosimo dok je prva marama na pranju, a i da slažemo boje sa garderobom 🙂

Jednog letnjeg dana smo sedele sa Jelenom i Vuletom na splavu Bibis na zemunskom Keju, i Jelena je poželela da i ona proba nošenje Vuleta u marami. Pozajmili smo im jednu od naše tri marame i pokazali kako da je vežu. I njima se veoma dopala: Vule se oduševio, obgrlio bi mamu svojim ručicama i sav bi se primirio, često tonući u san.

Od tada smo nas četvoro išli na jogu ili u šetnje uvek koristeći marame.

Treba da napomenemo da su nam prijali i oduševljeni pogledi prolaznika, osmesi, komentari kako su naše bebe slatke i neodoljive, a često se dešavalo da nas neka mama ili baka zaustavi tokom šetnje i raspita se za maramu.

Posle jednog časa joge Jelena je u šali pomenula kako bi mogle da počnemo proizvodnju marama. Što da ne?!

Ubrzo smo se zakazale prvi “radni sastanak”, i uz fantastičnu ice kafu na Bibisu (gde kelneri obožavaju bebe i više puta su ih dobrovoljno šetali i zabavljali) razradile ideju, shvatile da imamo puno prijatelja i poznanika koji bi mogli da nam pomognu da ideju i realizujemo, i krenule smo! 🙂

Napravile smo prve četiri marame da “isprobamo tržište”, prodale ih po ceni koja je pokrivala troškove materijala, izrade i benzina, i ubrzo su počele da pristižu prve pohvale i sms-ovi oduševljenja! Beskrajno smo se radovale svakoj poruci i bivale sve odlučnije da realizujemo svoju ideju do kraja iako nemamo preduzetničko iskustvo i imamo potrebu da se izvinjavamo i pravdamo istog trenutka kada izgovorimo cenu :). Ove četiri mame su takođe počele da daju brojeve naših mobilnih telefona drugim mamama i bakama koje su ih zaustavljale i raspitivale se o marami na šetalištima i u tržnim centrima. Moramo da budemo spremne kada telefon zazvoni i “padne sledeća porudžbina!”.Eksperimentisale smo sa različitim materijalima i krojevima i iskustveno došle do najboljeg rešenja.

Vuletov i Bubicin taja, mnogi dragi prijatelji, tetke, ujke i bake su predlagale ime za našu maramu, dok se jednog dana Jelena nije dosetila: “Hug Bug”! Hug jer položaj u kojem je beba u maminom naručju neodoljivo podseća na jedan veliki zagrljaj, a Bug po Vuletovoj drugarici Bubici.

Dalje, Bubicini ujka, tetka i kuma i kolega Vuletovog tate su crtali svoje predloge za logo Hug Bug-a.

Tako smo nas dve – po prvi put – mame: Jelena, doktor prava i ja, Nataša, diplomirani inženjer elektrotehnike, počele da se bavimo baby business-om! 😉

 Danas, dve mame se bave promocijom, proizvodnjom i prodajom marama za nošenje beba. Nošenje beba je prirodni nastavak trudnoće: ono pospešuje razvijanje odnosa bliskosti, poverenja i ljubavi sa bebom, čineći je spokojnom i zadovoljnom, a mama i tata stiču veću slobodu i samopouzdanje kao roditelji.

 Nataša, Bubicina mama